Бићу потпуно искрен, свестан ризика да будем проглашен за окорелог националисту и шовинисту. И мене је – као и доста других људи – погодило политички некоректно и безобразно, надасве шиптарски изопачено прослављање голова „швајцарских“ фудбалера Гранита Џаке и Ђердана Шаћирија. Показати албанског двоглавог орла, са све гримасом на лицу која више подсећа на какав фацијални поремећај него на срећног човека, на Светском првенству у фудбалу у Русији и то баш против Србије, јасно има политичку конотацију и поруку.
Али, то говори све о овој двојици Срба – за оне који не знају, обојица имају српско држављанство! – који ту чињеницу покушавају да сакрију на све могуће начине. Њих је срамота. Па нека их, такви нам ни требају!
ПРОВОКАТОРИ Гранит Џака и Ђердан Шаћири, фото: ЕПА
Мене је заправо, то хоћу да кажем, више забринула наша, национална реакција на ову провокацију. Већини Срба, бар онима који су пратили утакмицу (скромно се надам да не грешим) засметао је орао. Засметала им је и скандалозна казна ФИФА, која је све само није казна. Оно што мени, међутим, више смета је чињеница да ниједан наш, српски фудбалер није показао, рецимо, три прста када је лоптом погађао мрежу. Зашто? Где су нестала три прста? Да ли смо заборавили поздрав који је (или је био?!) део нашег идентитета? Да ли зато фудбалери не певају сви заједно, сложно, државну химну? Је ли то разлог зашто и ми, обичан народ, не певамо химну и не дижемо више три прста? Признајем, крив сам!
Елем, једна ствар је реаговати на провокацију. На неправду. И то са правом. Али, сасвим је друга ствар то што нам сметају други који раде на свом идентитету, ма колико лажан или стваран био. Можда би и ми требало више да радимо на нашем идентиту, његовом очувању.
Да ли овај поздрав заборављен?, фото: AP Photo / Bela Szandelszky
Наша три прста НИКОГ НЕ ВРЕЂАЈУ. Зашто их онда нема?
Изађите из магле. Мислите о томе.
Милан Добромировић 